Poverenje kao temelj

Poverenje je spremnost jedne strane — poverioca — da postane ranjiva prema drugoj strani, povereniku. Pod pretpostavkom da će poverenik delovati na način koji je u korist poverioca. Poverilac nema kontrolu nad postupcima poverenika.

Pošto poverilac nije siguran u ishod, može samo da razvije i proceni očekivanja. Takva očekivanja se formiraju u pogledu motivacije poverenika — u zavisnosti od njihovih karakteristika, situacije i interakcije.

Neizvesnost proizilazi iz rizika od neuspeha ili štete za poverioca ako se poverenik adekvatno ne ophodi.

U sociologiji i psihologiji, stepen u kome jedna strana veruje drugoj je mera vere u poštenje, pravičnost i dobronamernost druge strane. Izraz „pouzdanje" je prikladniji za verovanje u kompetentnost.

Propust u poverenju može se lakše oprostiti ako se tumači kao nedostatak kompetentnosti, nego kao nedostatak dobronamernosti ili poštenja.

Poverenje je heurističko pravilo odlučivanja. Dozvoljava čoveku da se nosi sa složenostima koje bi zahtevale nerealan napor u racionalnom rasuđivanju.

Bez poverenja, uvek treba razmotriti sve nepredviđene mogućnosti — koje analizom dovode do paralize.

Kada odlučujemo da li da verujemo nekome, na nas utiču: lične predispozicije da verujemo; odnosi i prošla iskustva sa osobom i njenim prijateljima (uključujući glasine i ogovaranje); mišljenja o delima i odlukama koje je osoba učinila u prošlosti.

Poverenje deluje kao sredstvo za smanjenje društvene složenosti, omogućavajući saradnju. Posebno je vredno kad je poverenik mnogo moćniji od poverioca, ali je poverilac u društvenoj obavezi da ga podržava.

Pojedinci su s vremenom evoluirali do poverenja u tehnologiju — kroz iste konstrukte koji važe za ljude (dobronamernost, poštenje, kompetentnost) i preko sistemskih konstrukata (korisnost, pouzdanost, funkcionalnost).

Imati poverenje u nekoga znači verovati u njegovu doslednost i dobronamernost u aktivnostima — i u našu mogućnost da iste predvidimo na osnovu prethodnih zajedničkih iskustava.

Možda bi o poverenju trebalo govoriti pre kao o sposobnosti individue — njenom kapacitetu za stvaranje odnosa u kojem postoji poverenje. A tek onda kao o karakteristici odnosa između više njih.

Ljudi koji osećaju konstantno nezadovoljstvo odnosima koje uspostavljaju — i, samim tim, nedostatak intimnosti i usamljenost — pogrešno tragaju za rešenjem u samim odnosima. Ne shvatajući da je problem zapravo u njima samima, u njihovoj nesposobnosti da uspostave odnos poverenja.

Neizvesnost proizilazi iz rizika od neuspeha ili štete za poverioca ako se poverenik adekvatno ne ophodi.

Propust u poverenju može se lakše oprostiti ako se tumači kao nedostatak kompetentnosti, nego kao nedostatak dobronamernosti ili poštenja.

Poverenje je heurističko pravilo odlučivanja. Dozvoljava čoveku da se nosi sa složenostima koje bi zahtevale nerealan napor u racionalnom rasuđivanju.

Bez poverenja, uvek treba razmotriti sve nepredviđene mogućnosti — koje analizom dovode do paralize.

Imati poverenje u nekoga znači verovati u njegovu doslednost i dobronamernost u aktivnostima — i u našu mogućnost da iste predvidimo na osnovu prethodnih zajedničkih iskustava.