Daljinska podrška bez posrednika

Tehnička podrška odavno ne koristi samo telefon i mejl. Kad korisnik ne može da vam objasni šta se dešava, jedino što ostaje je da pogledate sami. Tako se dvadeset minuta pojašnjavanja pretoči u dva minuta rešavanja.

Alati za daljinsku podršku postoje decenijama. Kod svih koji se plaćaju važi isto pravilo: veza između podrške i korisničke mašine prolazi kroz servere treće strane. Za većinu poslova to je prihvatljivo, ali za neke nije. Ako pričamo o bezbednosti, najbolje je da ceo sistem hostujete sami.

Mora tu da se spomene i cena ovakvih servisa. TeamViewer za poslovnu upotrebu traži 50,90 dolara mesečno, a AnyDesk 19,90 za pojedinca i 38,90 za timski paket. Plaćanje isključivo za godišnju pretplatu, nema kupovine na mesec dana. Svedeno na godinu: između 240 i 610 dolara — i to za jednog čoveka u podršci. Oba plana važe za jednu konkurentnu vezu; kad dvoje treba da pomažu u isto vreme, drugi kanal se doplaćuje po ceni blizu osnovne pretplate. Dva operativca, praktično dupla pretplata. Svake godine.

Šta smo mi uradili

RustDesk je alat otvorenog koda koji radi isto što i gorepomenuti, uz jednu razliku: server kroz koji veza prolazi može biti vaš. Zato smo zakupili najmanji virtuelni privatni server koji smo našli u Evropi, sa ozbiljnim bezbednosnim standardima i po najnižoj ceni. Na njemu smo postavili tu posredničku ulogu. Klijentski deo programa se preuzima sa naše kontakt stranice i već je unapred podešen — korisnik ga preuzme, pokrene, pročita nam nekoliko brojeva, i rešavanje slučaja može da počne.

U programu je upisan ključ našeg servera, ali on nije lozinka — po njemu program prepoznaje da razgovara sa nama, a ne sa nekim drugim. Ključ je javan, ispisan u samom imenu fajla koji se preuzima, i to je namerno: ono što čuva sesiju nije taj ključ, nego to što se svaki pristup odobrava prvo sa naše strane, pa onda sa lozinkom na ekranu korisnika.

Ostaje pitanje šta onda sprečava bilo koga da za svoje potrebe koristi našu infrastrukturu. Sprečava ga lista dozvoljenih adresa. Server ne prima nijednu vezu sa adrese koja mu nije unapred poznata. Korisnik nam na početku razgovora prijavljuje svoju IP adresu, ona ide na spisak sa rokom isticanja i konekcija može da se uspostavlja. Ko nije na spisku, za server ne postoji — čak ni onaj ko ima ključ, program i najbolju nameru.

Račun za sve to: 7,09 evra mesečno, sa rezervnom kopijom servera. Godišnje oko 85 evra prema 240 do 610 dolara za poznata imena iz industrije. S tim da u našoj podršci može da radi i deset operativaca, bez ograničenja u broju istovremenih sesija, a da to ne utiče na cenu postavke. Server ne broji konekcije, nego ostvareni saobraćaj, a ovoliki posao mu je zanemarljiv.

Ima li kvake

Ima. Ono što biste kod velikih plaćali, ovde radite sami: zakrpe, praćenje verzija, provera i održavanje servera i servisa. Ima i sitnica koje se ne vide unapred. Antivirusni programi ovakve alate često prijavljuju kao neželjene — ne zato što su zaraženi, nego zato što pripadaju kategoriji koja se često zloupotrebljava, pa korisnika na to treba pripremiti pre nego što mu iskoči upozorenje, inače ćete pola razgovora provesti u objašnjavanju da je sve u redu. Lista dozvoljenih adresa ima svoju cenu. Adresa se retko kad menja u kancelariji, ali na mobilnom internetu to ume češće da se desi, pa onda podešavaj ponovo. Ali kad su privatnost i bezbednost u pitanju, ovo su sitne prepreke koje se lako rešavaju.

Računica nije ista za svakoga. Firmi bez tehničara verovatno će biti lakše da plati velikima i ne razmišlja previše, ali onome ko ume da pročita zapis sa servera i kome je bitno kuda podaci prolaze, razlika od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra u ceni neće biti jedini benefit. Na pitanje „ko još vidi ovu sesiju", odgovor neće morati da se traži po nečijoj dokumentaciji.

Ako biste ovakav nivo bezbednosti i uštede želeli i u svom poslu, možete nam se javiti — šta tačno radimo za firme piše na strani Usluge.